KIŠA
I kiša je umorna, ima sijede od padanja. Pala bi prema gore, ali je umorna od pokušavanja.
Tako slaba padne pred mene, ja je dignem i kažem: ne boj se.
To je samo put, ali i pad je let, posut je trnjem i nije svet.
Dok gleda me umorna, ovako mala i nemoćna, pita za mene i moja oka dva.
Žao mi je, kišo, ta dva su nestala, uzela mene bez osvrtanja i samog me ostavila.
Ja ih tražim, ali, evo, na moj koncert nisu došla i nisu čula uha dva da sam usamljen satima.
Cigara je dogorjela, kiša je smočila i još jednu priču ispričala.
Potegnula vino sa mnom i rekla: Znam da ćeš je naći i da bit će teško,
ali isto tako znam da prema gore ne padam i ne želim lažnu nadu da ti dam.
Shvaćam te, vodo te zamijenim kišu s vjetrom, s istim onim što kosu joj dirao.
Vjetar se nadao kao i ja da mrsit ćemo je dovijeka, ali, eto, vjetre: zastaneš i shvatiš,
da neće biti kako zamisliš.
Ovako prazni, ja, vjetar i kiša, saznajemo da neće biti ništa.
Ne ljutim se na njih dvoje za svoje propuste, kriv sam, nisam znao držati te.
Rain Bordo 