Slika se nalazi u Hotelu Argentum, Vrbnik.
A ovo je iz knjige Kiša Bordo, 2020, Mateo Balaban known as Rain Bordo:
……
Vidio sam je danas. Lumu. Bili smo na cesti. Bila je nježna kao i obično. Imala je kosu svezanu u punđu. Njezino kratko čelo odavalo je jednu tanku crtu. Vjerujem polako da počinje dobivati bore oko očiju. Imala je tanke obrve kao kada je otišla. Nije se puno udebljala. Nosila je bordo majicu dugih rukava. Vani je bilo jako hladno i padala je kiša. Kao na dan kada je otišla. Uz bordo majicu imala je na sebi traper-hlače. Uvijek je djelovala kao buntovnica sa svojim plavim okicama i svojom divnom kosicom. Da mi je barem još jednom poljubiti te nježne usne. Dao bih sve. Sve svoje budućnosti. Sve svoje vječnosti. Ali. Ne mogu. Mimoišli smo se i nije me prepoznala. Autodestrukcija učini svoje. Mirisala je i dalje zamamno kao kada sam je prvi put pomirisao. Miris se uvuče u srce poput dragog kamena koje je privlačno oku. Dao bih sve da joj mogu još jednom napraviti kokice, odnijeti u krevet i pogledati film s njom. Ona je tako nježna, a ja sam tako gorio pod kapima što su padale. Uvijek je imala svoje uzrečice koje su mi išle na živce. Sada bih dao sve da ih ponovno čujem. Dobro što kiša pada inače bi moje suze natopile ulice.
U tome trenutku, kada sam prolazio pored nje i svih uspomena, netko je povikao:
„Mama, pa tu ti. Vekala sam te vijeeeli dan“.
„Ma da, srećice, tu sam, pa gdje bih bila?“
„Tata je rekao da ćeš doći, a ja sam mislila da si otišla vauvijeeek“
„Dušo. Nikada te neću napustiti. Znaš da te mama voli. Ti si moj mali medo. Znaš to?“
„Da. Ja sam tvoj mavi medo. A to je tata onda?“
„Tata je veliki medo. Hoćemo i danas papati kokice i gledati film u krevetiću kada se okupamo?“
„Move. Papat ćemo kokice vauvijek. Je l’ move vauvijek mama?“
„Može, ljubavi. Zauvijek“
…obrisao sam suze…
Okrenuo sam se i otišao s osmijehom. Punim suza. Sretnih suza. Nema ona strah od toga da bude ostavljena. Ja ga imam. Nisam trebao biti tužan, apstraktan i sebe uništiti zato što je otišla.
Mogao sam biti sretan zbog nje jer je nastavila.
Izgleda da ipak ljubav pobjeđuje.
Za nju.
……
LUMA
Platno je presiromašno
da te dočaram,
a dok te dočaravam,
nanesem previše boje.
Kao umjetnost si savršena,
ali previše je toga
naneseno i tvoja
boja je otpala.
Otpao sam i ja dok
sam te dočaravao
i previše boje nanio.
Nanio sam i sebi boje
po mislima
te prošarao um slikama.
Ja te dočaravam, ti postaješ.
Ja pretjeram, ti nestaneš.
Naslikao sam nas
baš jučer bojama.
Ti, klupa, ja,
boja na prstima.
Što god više dočaram s
vremenom sve više otpadam.
Ostajem pritom
da te dočaram, ali
znam da previše boje
naše slike kroje.
Vidiš, draga,
mi skupa otpadamo.
Ja dok te stvaram,
ti dok te dočaravam.
Mi zajedno ne postojimo.
Mi zajedno nestajemo.
….
Ja sam razlog svojoj samoći i svome bolu. Mislim da postaje sve jasnije
….
…ljubav pobjeđuje…
……
Rain Bordo 